ŽIVOT POSLE VERE

„Um koji napusti uzaludnu veru, jednom i zauvek, nalazi svoju utehu u unutrašnjem miru koji će neprekidno rasti.

.

San o slobodi

.

Kroz čitavu istoriju čovečanstva, iz snažne potrebe da razume i shvati svet oko sebe, čovek traga, istražuje i stiče spoznaju koja je, možemo reći, za ovo vreme u kome živimo na visokom nivou. Ipak, u spoznaji prirode oko sebe, uprkos velikom tehnološkom napredku, čoveku neka pitanja i dalje ostaju neodgovorena.  Ko smo mi? Odakle dolazimo?  Koja je svrha života?... Nauka i religija nude odgovore koji su samo delimično ojačani činjenicama, tako da svaki odgovor, svaka teorija, svako objašnjenje , ma kako temeljni bili, u osnovi očekuju i zahtevaju veru.

Iako se može reći da je gotovo svaka osoba, barem u jednom trenutku tokom svog života,  pokušala da pronadje odgovore na ova pitanja, mudrost, stečena kroz iskustvo generacija, ukazuje da nije neophodno pronaći odgovore na sva pitanja da bi osoba bila srećna. Ponekad ta neodgovorena pitanja igraju ključnu ulogu u ostvarenju lične sreće, ali samo ako ostanu neodgovorena. Ponekad sam taj proces traganja i istraživanja, ta potreba slobodnog uma da se pita i da sumlja, da slobodno izabere ono što želi da veruje, može doneti osećaj unutrašnjeg mira i slobode, osećaj neophodan za materializovanje sreće. Gledajući unazad, čini se da je oduvek upravo te slobode premalo bilo, mada duh neprekidno teži da se oslobodi, da razume, da se realizuje kroz pojedinačni um.

.

Nasuprot tome, ako dopustimo da nam odgovori budu nametnuti, ako suzbijemo sumnje i pitanja  koje drugi ljudi mogu kategorizovati kao nedostatak vere ili razumevanja, posledica će neminovno biti gubitak unutrašnje slobode, naša vera postaje uzaludna i unutrašnji mir se polako gubi. Snažan uticaj sredine i okruženja u tim okolnostima postaje dominantna sila koja utiče na sve aspekte života pojedinca. Ma koliko se trudila osoba će doživeti gubitak sreće i verovatno će se izgubiti negde izmedju jave i sna o slobodi i izmedju stvarne i pseudo ličnosti i identiteta i sve što tada preostaje je grupni identitet.

.

Mogu da kažem da sam se iz ličnog iskustva uverio u istinitost ovih reči. Kroz sva moja lutanja, kako doslovna tako i spiritualna, vratio sam se na početak svih svojih traganja, naizgled „praznih džepova“, obzirom da odgovore na prethodna pitanja nisam našao, ali ispunjen osećanjem divljenja prema životu i oslobođen od robovanja strahu i osećanju krivice. Kroz ta moja isprazna lutanja uvideo sam da prava sloboda, ona koja nas ispunjava iznutra i daruje osećaj mira, postoji izvan i iznad „Sna o slobodi“ koji je poput prividne slike koja se čini stvarnom u mislima onih koji za tom slikom teže. Taj privid, ta iluzija slobode nametnuta spolja, od strane mnogih učitelja i savetnika, ne može lako da se identifikuje zato sto se koristi ligikom i racionalnim razmišljanjem. Deluje u oblastima apsolutnih krajnosti. Povlači stroge granice između dobra i zla, između pravde i nepravde, između svetlosti i tame, između života i smrti i stavlja pred nas nužnost izbora između ovih krajnosti. S druge strane, prava sloboda proizilazi iz sveukupnog dozivljaja sveta oko nas i nas samih, sa svim, dobrim i lošim, osobinama i odlikama. Sloboda uklanja sve granice i uči nas šta zaista znači kad se kaže da je Život svetinja.

.

Da li je moj život bio nešto posebno? Verujem da nije. Ništa bolji ni vredniji od bilo kog drugog života, ma kako prosečan ili izuzetan bio. Šta više, verujem da svaka životna priča u sebi nosi važne pouke i duboke istine, pitanje je samo da li smo u stanju da ih sagledamo?

Rođen sam u Beogradu, u današnjoj Srbiji i odrastao u vreme kada je to bila neka druga zemlja. Bilo dobra ili loša i zemlja i vreme mog odrastanja su ostavili dubok uticaj na moju ličnost, koja će se tokom vremena menjati, ali neki njeni aspekti su uvek ostali isti. O svom životu ću pisati u onoj meri u kojoj je to vezano i potrebno za glavnu temu, a to je vrednost Života, Vere i Slobode i njihova međusobna povezanost. Međutim,  neka iskustva i događaji obrađuju neke druge teme kao što su: rat u staroj Jugoslaviji devedesetih, život sa manijakalnom depresijom (bipolarni poremećaj) i  opasne sekte i kultovi, naročito  Jehovini svedoci, čiji sam član bio više od petnaest godina. Iako potencijalni  čitalac možda ne može da se projektuje u svim ovim oblstima, nadam se da će neka iskustva poslužiti kao koristan primer za razumevanje ili podsticaj za dalje istraživanje.  Na kraju krajeva,dar Života i potreba za Verom i Slobodom je nešto zajedničko za sve ljude. S tog apekta sam uveren da ova knjiga ima vrednost za široki krug čitalaca i verujem da će, makar u malom, biti korisna svakome ko odluči da je pročita.

.

Željko Kikel

 

RAĐANJE VERE

.

Jednog dana u proleće 2011

.

„Vrijeme je iza nas, vrijeme je pred nama. Čim samo počneš duže da misliš o onome što je bilo ili o onome što će biti, odmah gubiš ono što je glavno: istinski život u sadašnjosti.“ (Lav Tolstoj)

Živeti u sadašnjosti, između ostalog, znači biti svestan sebe u svakom trenutku svoga života. Ponekad je to lakše reći nego učiniti, ali ponekad, kao da nas cela prošlost vodi do jednog trenutka spoznaje, do tih važnih momenata koji daju životu poseban smisao. Jedan takav  trenutak, koji se urezao u moje sećanje, doživeo sam u proleće 2011 godine, u jednoj knjižari u nemačkom gradu, Hamburgu.

Bilo je to negde oko dve godine nakon što sam napustio organizaciju Jehovinih Svedoka, svoj prđašnji način života, London, svoju porodicu i svoj pređašnji identitet. Moja pređašnja verovanja su totalno izbledela, gotovo nestala, zajedno sa osećajem krivice i strahom od sopstvene nesavršenosti. Ceo taj koncept religioznog načina života, koji me je skoro doveo u situaciju da sam sebi nanesem kakvo zlo, sada je bio daleko iza mene i ja sam se osećao oslobođen bremena koje me je toliko dugo vremena pritiskalo. Oslobođen, ali ne i slobodan. Iako nisam osećao strah i dalje sam sebe smatrao nedovoljno dobrim  i dalje sam u sebi tražio razloge neostvarenih ciljeva u svom životu. Osećao sam se pomalo izgubljen. Ja i danas verujem da razlozi postoje u nama samima, ali je velika razlika ako čovek može da ih prihvati bez osuđivanja i da nađe ravnotežu i mir sam sa sobom, ali ja to tada nisam znao. Život mi, takođe, nije bio lak. Ponovo stranac u novoj zemlji, novi jezik koji nisam poznavao, nova kultura, novi običaji, ponovo sve iz početka, samo sto više nisam bio tako mlad. Doslovno svaku od svojih 47 godina sam osećao, kako fizički tako i psihički, a da bih uspeo da se „snađem“ u tom novom svetu, više nego išta drugo, bila mi je potrbna vera. Vera u koga ili šta? Tada, kada su moja pređašnja verovanja bila mrtva, kada je umesto odgovora, za koje sam toliko godina verovao da su istina, ostala samo sumnja, tada sam  prvi put uvideo stvarnu ulogu vere u životu pojedinca. Ne zato što mi je nedostajala pređašnja uzaludna vera dok sam bio Jehovinin Svedok, već zato što sam, na moje veliko iznenađenje, shvatio da u sebi imam vere, ali ne i slobode da verujem. Ma kako ovo komplikovano zvučalo u suštini je objašnjenje jednostavno. Potrebno je bilo da se skinu maske koje sam vremenom, pod spoljašnjim uticajima, sebi nametnuo.

.

Sloboda je postala ključna reč za mene tog dana dok sam stajao u knjižari u jednom „shopping“ centru u Hamburgu. Nastavio sam da razgledam  knjige na engleskom jeziku koje su mi bile jedina opcija s obzirom da nemački nisam uopšte govorio. Nisam tražio nikakvu posebnu knjigu. Jednostavno sam se nadao, kao puno puta do tada, da ću naći nešto interesantno da me privremeno odmori od stvarnosti. Pažnju mi je privukla knjiga „Šantaram“ ( Gregory David Roberts), koja je zapravo autorova životna priča. S obzirom na njegovu prošlost, umešanost u internacionalni kriminal, put „do dna“ i nazad, učinilo mi se da je knjiga interesantna, sa odlikama pravog trilera. Sledeći svoj ustaljeni običaj, otvorio sam prvu stranicu i pročitao prvi odlomak dok su reči koje sam čitao, kao crkvena zvona odzvanjale u mojoj glavi:

.

Trebalo mi je puno vremena i skoro ceo svet da shvatim ono što danas znam o ljubavi, o sudbini i o odlukama koje donosimo, ali suština ovoga  mi je postala jasna u jednom trenutku, dok sam bio lancima prikovan za zid i zlostavljan.  Postalo mi je jasno da sam, nekako, kros vrištanje u svojim mislima, čak i tako okovan, prokleto bespomoćan, postao slobodan. Slobodan da mrzim čoveka koji me je mučio ili da mu oprostim. To ne zvuči ništa naročito, znam, ali usred bola od udaraca i lanaca koji su se urezivali u meso, kada ta sloboda postane sve što čovek moze da ima, onda ona donosi beskonačne mogućnosti. Tada izbor između mržnje i opraštanja može postati životna priča.“ (Shantaram, Gregory D. Roberts)

.

Nasuprot autoru, moja situacija nije bila toliko nepovoljna. Ja nikada nisam bio u zatvoru,niti sam doživeo fizičko zlostavljanje, ali iz nekog čudnog razloga osećao sam kao da su ove reči napisane meni. Usudio bih se da kažem o meni. Jedina razlika je ta što sam ja, u momentu svoje spoznaje bio i mučeni i mučitelj, a moja agonija psihička, a ne fizička. Shvatio sam da ove snažne reči nose istinu ne samo o slobodi, već o životu i veri i suštini našeg postojanja i tada sam, na neki predivan, teško objašnjiv način, osetio život u svojim venama. Osetio sam radost življenja i neki duboki mir iz spoznaje da je ta bogom dana sloboda sve što je čoveku potrebno da bi upoznao sreću. U bilo šta da veruje čovek, ta sloboda mu neće biti uzeta, osim ako se sam ne odrekne. To je momenat rađanja vere za koji niko, osim srca u kome se vera rodila, ne zna.

.

Knjigu sam, nravno, kupio i krenuo dalje, ali celog tog dana nisam mogao da se otrgnem razmišljanju o mom pređašnjem iskustvu. Koliko je samo ironije bilo u celoj toj situaciji. Slike iz mog dotadašnjeg života su mi se neprekidno vraćale u sećanje: odrastanje u takozvanoj socijalističkoj Jugoslaviji i ateizam iz školske klupe, rat i odlazak u London, traganje za istinom, izučavanje Biblije sa Jehovinim svedocima, krštenje, zatim napredovanje unutar Organizacije, ugled i čast koju sam uživao kao starešina u Skupštini, gubitak vere i odlazak...Učinilo mi se tog prolećnog dana da je ceo moj život, kao san, po nekakvom utvrđenom planu vođen do ovog trenutka buđenja. Buđenja koje nije donelo apsolutnu spoznaju, neko posebno razumevanje ,ili odgovore na ona večna pitanja, ali mi je postao vidljiv put kojim bih želeo da idem i dalo snage da zaista i krenem. Prvi put sam, bez ikakvog pretvaranja,  postao svestan sebe.

.

Migracije srca

.

Sedeo sam pored prozora u avionu, na redovnom letu JAT-a Beograd-London, u petak, 6. decembara 1991. godine. Nisam znao šta me čeka na kraju tog leta i ta neizvesnost me je pomalo smarala, ali ironično je bilo to što sam osećao identičnu neizvesnost u vezi sa svim događanjima u poslednjih pola godine, ili nešto više. Kako to da prošlost može da bude neizvesna? Zvuči neverovatno, ali ponekad se događaji, kao što je rat u staroj Jugoslaviji, odvijaju brže nego što to neki ljudi mogu da „svare“. Ponekad, kao da naš um kasni sa prihvatanjem realnosti i prava slika se iskristališe tek posle određenog vremena. Tek tada dolazi do nekakvog razumevanja, ma kako ono površno ili temeljno bilo. Neizvesno je dakle bilo kako će ta prošlost uticati na moju budućnost i što je još važnije na moju ličnost.

.

Tog dana u avionu jedino jasno je bilo da se nalazim na „mostu“, ili na prelazu između mnogih stvari: između dva života, prošlog i budućeg, koji su u tom momentu paralelno tekli, između proteklih događaja i mog razumevanja tih događaja,  koje je tek trebalo da pronađem, izmedju ateizma i religioznog načina života, između usamljenosti i samoće. Sve ove krajnosti su se sastale na neki neopisiv način u tom trenutku dok sam posmatrao čudnovati tepih od oblaka ispod nas i horizont okupan suncem. I tada sam, na sopstveno zaprepašćenje, počeo da se molim Bogu. Ne sećam se pojedinačnih misli ali se dobro sećam da se druga polovina mene čudom čudila, kako to da se ja, ateista od detinjstva, molim? Bilo mi je jasno zašto, ali kome i kako...? To nisam mogao sebi da objasnim.

.

Moj put je protekao po planu i posle uspešnog prolaska kroz imigracionu kontrolu ubrzo sam stigao do svog odredišta. Presvukao sam se i osvežio, ali su pređašnje misli i molitve još uvek kružile po mojoj glavi, kao neki glas podsvesti koji me je izazivao da rešim ovu zagonetku. „Dobro“, pomislio sam, „da li veruješ u Boga ili ne, postoji li nešto što ljudi nazivaju Bog“? Glas iznutra mi je odgovorio: „O tome bi mogli dugo da diskutujemo, ali postavljaš pogrešno pitanje...razmisli. Odakle potiče vera?“ . Iz Doktrina? Učenja? Predanja? Tradicije? Čuda i proviđenja?...I onda je odgovor postao kristalno jasan. Vera potiče iz srca, dakle pitanje koje sam sebi trebao da postavim je, gde stoji moje srce u odnosu na Boga? Odgovor na to pitanje je ostao tajna za mene tokom dugog niza godina, ali tog petka popodne, u predgrađu Londona, shvatio sam da je moje srce još uvek u onom avionu, između krajnosti i tamo će ostati još neko vreme.

.

Potrebno je vreme da bi se formirala slika i razumevanje nove sredine. Doživljaji stečeni tokom kratkog perioda od nekoliko dana, nedelja pa čak i meseci su daleko od stvarnosti i upravo su takvi bili moji prvi utisci o Londonu. Koncept života emigranata je za mene bio totalno nepoznat i nisam imao poima šta će sve taj novi život doneti. Bilo kako bilo, ja sam verovao da sam spreman za ovu avanturu, ali realno govoreći, zapravo nisam imao izbora. Beograd, grad mog detinjstva i čuvar moga srca, više nije bio opcija za mene. Vreme i događaji, ta promenjena realnost, su u meni izazvali gubitak pouzdanja i strah od nepoznatog u ljudima koje sam, do tada, smatrao svojim bližnjim. Osećao sam se strancem u sopstvenoj zemlji i kao rezultat toga ta zemlja mi je postala strana. S jedne strane, to su bili poražavajuća osećanja, ali s druge strane moje srce ne bi nikada bilo u stanju da se otvori za druge perspektive u životu, da nije bilo te tragedije u staroj Jugoslaviji. Srce je bilo primorano da napusti svoju „sigurnu luku“ i da usvoji celu planetu kao svoj novi dom. To nije jednostavan ni kratak proces. Čovek je  u takvim okolnostima primoran da prihvati novi, mnogo niži, društveni status i taj proces buđenja u novoj realnosti može da bude prilično bolan. Moja iskustva su bila upravo takva. Bolna. Ali kroz sva ta bolna iskustva srce se sve više širilo, a da ja toga nisam bio svestan. Šta to zapravo znači? To znači da sam vremenom naučio kako da budem svestan ljudi i okoline, a ne samo da ih registrujem jednostavnim, površnim čulima. To znači biti svestan, u jednom određenom momentu, snage života i njegove raznolikosti. Osetiti, verovati...znati da baš tog momenta, negde u dubinama okeana ajkula lovi svoj plen, koralni sprud lagano raste, jato riba pliva. Negde se lavina snega spušta niz padinu planine, reka se uliva u more.Tog istog trenutka, neko se negde rađa i neko umire... I ako se ne čuju ni smeh ni plač, ako se pažljivo „oslušne“ radost i tuga se mogu osetiti. I ako oči ne mogu da vide, slike se mogu formirati u mislima i srce veruje...srce zna da je to istina. To je momenat kada prestaju „migracije srca“ i to je momenat koji bih ja opisao kao „povratak kući“. Momenat kada srce pronalazi svoj dom.

.

Ja to sve, naravno, nisam znao te davne 1991. godine i moj zadatak je bio da nađem način kako da nateram svoje srce da napravi prvi korak na tom putu povratka kući, a to je da napusti svoj dotadašnji dom. Nekim ljudima to možda ne predstavlja veliki problem, ali za mene je to bio dug i bolan proces odvajanja od svog rodnog grada, koji nikad nisam prestao da volim. Tog dana su počele moje bolne migracije srca.

.

Rat u putnoj torbi

.

Jedno pitanje koje sam sebi nebrojeno puta postavio je: Kako to da sam tako lako i potpuno potpao pod uticaj Jehovinih Svedoka tih ranih devedesetih godina? Moj prvi kontakt sa ovom religioznom grupom i njihovom literaturom datira iz perioda pre nego što sam napustio „staru“ Jugoslaviju i ne samo da nisam imao nikakvog interesa za to, već mi je sve to zvučalo prilično dubiozno, a njihovi časopisi, pored veoma lošeg literarnog standarda (verovatno zbog problema u prevođenju), natopljeni zabludama. Uprkos tome sam, samo nekoliko godina kasnije, oberučke prihvatio ove religiozne stavove i potpunosti usvojio, kao apsolutnu istinu,  njihove odgovore na ona  velika pitanja o životu i ljudima. Kako je to moguće?

.

Značajan broj mladih ljudi iz Beograda je 1991. godine napustio „brod“ koji je naglo tonuo. Strah od rata, strah od poziva u borbene vojne jedinice, neizvesnost i ekonomska kriza,  su samo neki od razloga zbog kojih su ljudi napuštali svoju rodnu zemlju i odlazili u nepoznato. Ja sam bio pozvan da se aktiviram i pošto sam daleke 1983. završio obuku za komandira tenka, očigledno sam bio upotrbljiv tadašnjim vojnim vlastima. U toj atmosferi gde su nacionalna pripadnost i patriotizam postali važniji od života, svako neobično prezime, koje nije jasno odavalo nacionalnu pripadnost, gledano je sa podozrenjem. Moje prezime i moji koreni su u to vreme izazivali mnoge sumljičave poglede. Neki prijatelji su me čak upozorili da ako se aktiviram, metak može da me nađe sa „obe strane“. Iako nisam želeo da verujem u takve mračne spekulacije, odlučio sam da izbegnem vojni poziv i napustim zemlju. Imao sam mladu porodicu. Moja ćerka je imala dve godine a sin samo šest meseci i osećao sam potrebu da budem sa njima i da ih vidim kako odrastaju. Pored toga, trebalo je da pođem u rat protiv ljudi sa kojima sam do „juče“ provodio svoja letovanja, koji su govorili isti jezik kao i ja i imali ista imena i prezimena. Ali sve to nije bilo ništa u poređenju sa strahom koji sam osećao. Strahom ne od smrti, već od izmenjene svarnosti, od nekih mračnih uglova u čovečijem srcu, koji kad im se dopusti, mogu da pomrače celu ličnost. Te skrivene tame ima u svakom od nas i potreban je samo trenutak da se čovek pretvori u monstruma i izgubi svu svoju ljudskost. Ja nisam želeo da se menjam i zato sam otišao.

.

Moja tadašnja supruga je na neki čudnovat način uspela da mi dobavi dozvolu od vojnih organa da napustim Zemlju zbog, tobože, poslovnih obaveza i sve se odigralo brzo kao u snu. Od momenta kada sam odlučio da napustim Beograd i tadašnju Jugoslaviju, do momenta kada sam u avionu shvatio da moj život ulazi u potpuno novu, nepoznatu epizodu, prošlo je samo nekoliko dana. Sećam se, kao da je juče bilo, osećanja zbunjenosti i brige dok sam posmatrao neprekidnu kolonu tenkova koji su autoputem „gazela“ odlazili prema Hrvatskoj. Vazduh je bio ispunjen nekom zlom slutnjom i mirisom sagorelog dizela. Nisam mogao ni da zamislim da ću za samo pet, šest dana upoznati potpuno novo lice ovih osećanja zbunjenosti i brige i to na mestu gde nisam ni sanjao da ću ikada biti. Čini mi sa da sam u tren oka doneo odluku i napustio Zemlju, usred užurbanih priprema za rat i našao se u Londonu, usred užurbanih priprema za božićne praznike. Prvog dana posle mog dolaska, u subotu 7. Decembra, otišao sam na Oxford Street koji je bio preplavljen ljudima izgubljenih pogleda, u ludom nastojanju da kupe sve što su planirali. Desetine hiljada ljudi je nešto kupovalo. Zastao sam na trenutak i pogledao u nebo. To isto nebo je posmatralo sve nas, gde god bili, u Londonu, Beogradu, ili bilo gde drugde i ja sam se pitao da li postoji ikakva logika u celoj toj priči. Zaslepljen glamurom i sjajem najpoznatijih svetskih dizajnera i trgovaca, sluđen ogromnim brojem ljudi oko mene, zbunjen ironijama mog života,  više nisam mogao da zaustavim suze. Zaplakao sam  na sred te ulice, a da to niko od desetina hiljada prolaznika nije ni primetio. Shvatio sam tada da je Oxford Street, u decembru, najusamljenije mesto na planeti.

.

Narednih dana i nedelja stvari su se  uglavnom odvijale po planu. Ubrzo sam regulisao svoj status i našao nekakav posao. Ništa naročito, ali dovoljno da preživim. Žena i deca su mi se pridružili posle tri meseca i mada mi se čini da su to bila naduža tri meseca u mom životu, uopšteno gledajući, naša realnost je veoma brzo uplivala u „mirne vode“. Zahvaljujući socijalnom sistemu u Britaniji u to vreme naše stambeno pitanje je brzo bilo rešeno, naše osnovne potrebe namirene i proces integracije je mogao da počne. Proces, koji će uništiti mnoge živote. U početku je sve izgledalo kao neki san, ni dobar, ni loš. Opcija da se zaradi novac je bilo, ali je visoka cena života sprečavala svaku mogućnost da se nešto uštedi. Neki moji „novi“ prijatelji su radili po dva posla i planirali svoj povratak u Jugoslaviju čim se situacija popravi. Zapravo, svi smo mi živeli sa tom iluzijom u podsvesti, ali ta „opcija“ iako utešna, bila je takođe i zabluda. To što su mnogi smatrali „opcijom“ je zaprevo   sprečavalo mnoge da donesu definitivnu odluku. U međuvremenu, svi smo mi po nešto raduckali i bili, tobože, srećni što smo izbegli tragediju stare Jugoslavije, dok smo svi potajno znali da je život za nas stao i čeka na našu odluku. To je bilo vreme interesantnih paradoksa. Imao sam priliku da se družim sa advokatima koji su vozili „mini cab“, arhitektama koji su raznosili novine i čak jednim bivšim direktorom transportne kompanije iz Sarajeva, koji nije mogao ni da šeta kućne ljubimce bogatim Englezima, jer njegov engleski nije bio dovoljno dobar. Ceo život kao privremena epizoda, u čekanju na neka bolja vremena. Na žalost, vremena su bivala sve gora za nas i nedelje su prerasle u mesece, meseci u godine, godine u crne rupe u svemiru, bez prošlosti i bez budućnosti. Vremenom su se mnogi vratili u Jugoslaviju, naročito oni visoko obrazovani, dok su neki drugi našli nekakav život, obično unutar sopstvenih porodica, gde  su pokušali da zadrže malu dozu ličnog raja, izolovanog od spoljašnjeg sveta. Što se tiče mene lično, ja sam se izgubio negde između prošlosti i moje nove realnosti, između sna i jave o sopstvenoj ličnosti i tako bežeći od te nove stvarnosti, nekako sam se začaurio i totalno okrenuo svojoj porodici. Na žalost ,tu sam pronašao sve osim „mirne luke“ za kojom ljudi teže u svom bračnom životu. Jedna od prvih stvari koje sam svatio je da smo svi mi u Londonu, na neki čudan način, žrtve tog prokletog rata u staroj Jugoslaviji. Taj rat smo svi mi poneli sa sobom, pažljivo zapakovan između garderobe i dečijih igračaka, i dok su sve te naše stvari ubrzo bile zamanjene boljim, rat je zauvek ostao tu, u putnoj torbi.

Nastavak sledi uskoro

Oops! This site has expired.

If you are the site owner, please renew your premium subscription or contact support.