Ovo je jedna od najvažnijih knjga za bivše Jehovine svedoke, a i za sve koji žele bolje da shvate ovu Organizaciju i izazove postupanja po ličnoj savesti i u skladu sa moralnim ubeđenjima pojedinca. Prevod na našem jeziku ne postoji i verujem da svaki čovek razume da je za takav veliki poduhvat potrebno, pre svega otkupiti autorska prava, a zatim uložiti ogromno vreme i materijalna sredstva, da bi se ceo projekat uspešno priveo kraju. Da li postoji dovoljno interesovanja da bi ova knjiga bila, u celini, prevedena? Vreme će pokazati. Ja sam počeo ovaj proces prevođenja na neformalan način, a ako mi u budućnosti bude dostupan adekvatan novčani fond, želja bi mi bila da ovu knjigu u celini prevedem na naš jezik.
Ako želite finansiski da pomognete u ostvarivanju ovog projekta, to možete učiniti ovde. Unapred hvala.

Srdačno, MOB

KRIZA SAVESTI

Raymond Franz

SADRŽAJ:

1) Cena savesti
2) Akreditiv i razlog
3) Vodeće telo
4) Unutrašnja previranja i strukturne promene
5) Tradicija i legalizacija
6) Dupli standardi
7) Predviđanja i predpostavke
8) Opravdanje i zastrašivanje
9) 1975: Prikladno vreme za Boga da deluje
10) Momenat odluke
11) Posledice
12) Perspektiva,
- Apendiks
- Indeks

1) Cena Savesti

   Svidelo nam se to ili ne, tokom života se gotovo svi  suočavamo sa moralnim izazovima. To je jedan sastavni deo života od koga nije moguće pobeći. Ovi izazovi imaju moć da nas obogate ili osiromaše i da otkriju pravi kvalitet našeg odnosa sa ljudima koje poznajemo. Sve zavisi od toga kako reagujemo na te izazove i dok je odluka uvek samo naša sopstvena, retko kada je jednostavna i  laka.


   Naravno, postoji mogućnost da ogradimo svoju savest jednom vrstom čaure samozadovoljstva i da pasivno pratimo „tok“, dok skrivamo svoja unutrašnja osećanja  od bilo čega što bi nas uznemirilo. Kada se pojave dileme, umesto da zauzmemo čvrst stav, jednostavnije je pomisliti:  „Biću neutralan, čak i ako su drugi ljudi afektirani – možda čak i povređeni – ja nisam“. Neki ljudi provedu svoj ceo život u toj moralno neutralnoj poziciji, ali posle svega rečenog i učinjenog, kada se život približi svome kraju, čini mi se da će one osobe, koje za sebe mogu da kažu: „Ja sam zauzeo stav za ono što ja verujem da je ispravno“, imati veće zadovoljstvo i ispunjenje od onih koji su prećutno išli za „tokom“.


   Ponekad se pitam, gde su nestali ljudi dubokih moralnih ubeđenja? Ponekad čitamo o takvim ljudima u prošlosti, ali ih, izgleda, sve manje nalazimo u sadašnjosti. Većina od nas je u stanju da postupa po svojoj savesti sve dok su pitanja i izazovi manji ili zanemarljivi. Što je veća „cena“ odluke, ili zauzimanja čvrstog stava, to je teže slediti savest i zauzeti moralni stav, bez obzira na posledice. Međutim, kada je ta „cena“ izuzetno visoka, tada se čovek zatekne na ozbiljnoj životnoj prekretnici i mora da se suoči sa istinskom krizom u svom životu.

   Ova knjiga govori upravo o takvim krizama, o načinu kako se ljudi nose u takvim situacijama i kako to utiče na njihove živote. Istini za volju, ova životna priča ne sadrži istinsku dramu progonstva i osude Džona Vajklifa, ni zaplete internacionalne potrage za veštim Vilijamom Tindejlom, ni strahote spaljivanja na lomači Mihaela Servetusa, ali su borbe, previranja i patnje ljudi u ovoj priči isto toliko intezivne i stvarne. Malo ko bi to mogao bolje da opiše u par rečenica od samog Lutera, koji je ispred sedamdeset sudija izjavio sledeće:


                „Osim ako se ne uverim iz svedočanstva i razloga datim u svetim  spisama – jer ja ne verujem u Papu i savetodavna tela koji očigledno greše i govore kontradiktorne stvari – obavezan sam tim svetim spisama koje sam naveo, a moja savest robuje Božijoj reči, i pošto nije ispravno ni zdravo da delujem protiv svoje savesti, ne mogu i neću povući ništa od ranije rečenog. Stoga stojim ovde pred vama i ne mogu drugačije. Neka mi je Bog u pomoći. Amen. „ (Zaključne Luterove reči u njegovoj odbrani u takozvanom „Diet of Worms“ sudskom procesu, u Nemačkoj,  Aprila 1521. Godine)


   Devetnaest vekova pre ovih događaja, apostoli Petar i Jovan su se našli u gotovo identičnoj situaciji, kada su pred sudskim telom najcenjenijih članova njihove religije jednostavno izjavili:

               

19 Na to su Petar i Jovan rekli: „Sami prosudite da li je pravo pred Bogom da slušamo vas, a ne Boga. 20 Mi ne možemo a da ne govorimo o onome što smo videli i čuli.“ (Dela apostolska  4:19,20)

 

   Ljudi o kojima pišem i koje lično poznajem, su bili članovi grupe poznate pod imenom Jehovini svedoci. Siguran sam, a postoje i dokazi, da njihova iskustva nisu izolovani primeri i slična previranja savesti  se mogu naći i u drugim verskim organizacijama. Svi su se oni suočili sa istim izazovima kao i apostoli Petar i Jovan i mnogi drugi ljudi i žene tokom vekova ljudske istorije. Suočili su se sa izazovima da zauzmu čvrst stav prema sopstvenoj savesti, uprkos pritiscima religioznih autoriteta.

 

   Za mnoge je to bila, ili će biti, teška borba. Sa jedne strane ti ljudi osećaju potrebu da sklone samonametnute ljudske autoritete između sebe i Stvoritelja, da odbace religijski dogmatizam, legalizam i autoritarizam i da se drže učenja da je Isus Hrist, a ne neki drugi religiozni autoritet „glava svakom čoveku“  (1Cor 11:3). Sa druge strane, isti ti ljudi rizikuju da izgube dugogodišnje prijatelje, da dožive traume unutar porodičnog života, da oskrnave porodičnu tradiciju, koja možda seže generacijama u nazad.

 

Na takvom životnom raskršću odluke ne dolaze lako. Ono o čemu se ovde govori nije samo „bura u čaši vode“ , ili neka velika svađa u maloj religiji. Ja verujem da postoje koristi za svaku osobu koja ovaj materijal pročita, jer i ako je broj ljudi, o kojima se govori, relativno mali, pitanja i izazovi nisu. To su velika i važna pitanja, koja su uvek i iznova dovodila mnoge ljude u krizu, sličnu ovoj ovde opisanoj. U pitanju je sloboda da se pronađe duhovna istina bez restrikcija i mešanja drugih, u pitanju je pravo da se uživa u ličnom odnosu sa Bogom i njegovim sinom,  bez nametanja i interpretacija od strane neke klase sveštenika ili ljudske agencije. I dok se većina  ovde napisanih stvari, naizgled, odnosi samo na Jehovine svedoke, u osnovi , sva ova pitanja mogu  da afektiraju živote osoba iz bilo koje druge grupe, koja sebe smatra delom Hrišćanstva. Cena tog čvrstog uverenja,  da nije ispravno ni zdravo postupati protiv savesti, je bila velika za ljude i žene o kojima je ovde reč. Neki su doživeli iznenadan prekid normalnih odnosa u svojoj porodici, kao rezultat zvaničnog religijskog, sudskog procesa. Neki su odbačeni od roditelja, sinova i ćerki, braće i sestara, čak i od baba i deda i unuka. Ti ljudi više ne mogu da uživaju u slobodnom druženju sa dugogodišnjim prijateljima, za koje osećaju duboku naklonost, jer bi  takva druženja  dovela do podvrgavanja tih prijatelja istom sudskom procesu. Ti ljudi i žene su doživeli ocrnjivanje sopstvenog dobrog imena - i svega što je to ime predstavljalo u srcima i mislima njihovih bližnjih – imena koje su gradili tokom celog svog života. Šta više, ovim ljudima je uskraćena hvala i zasluge za stavove koje su zauzimali u korist svojih suverenika u svom okruženju, u svojoj zemlji i u celom svetu. Materijalni gubitak, čak i fizičko zlostavljanje je lakše podneti nego ovakav tretman.

 

   Šta motiviše osobu da rizikuje gubitak tolikih vrednosti u životu? Koliko ljudi bi danas bilo spremno na ovakav korak?

   Naravno da ima, kao što je oduvek bilo, onih koji bi rizikovali sve zarad svog tvrdoglavog ponosa, ili da bi zadovoljili potrebu za materijalnim dobitkom, za prestižem, za vlašću, za ugledom ili jednostavno zbog telesnih želja. Ali kada činjenice pokažu da nisu postojali ovakvi razlozi i kada se pokaže da su osobe imale ispravne motive, šta onda?

   To što se događa među Jehovinim svedocima predstavlja čudan aspekt ljudske prirode, koji potiče na razmišljanje. Pored tih ljudi koji su bili spremni da se suoče sa isključenjem (ekskomunikacijom) zbog svoje savesti, šta reći o ostaloj većini, koja se opredelila da podrži ta isključenja? Šta reći o onima koji su dopustili da porodične veze budu prekinute, dugogodišnja prijateljstva raskinuta? Nije u pitanju iskrenost stava ove većine i njihove potrebe da se drže svoje religijske obaveze, niti treba sumnjati da i oni sami nisu potreseni zbog poremećenih odnosa.  Ali kakva su to ubeđenja i verovanja koja potiču većinu na ovakve korake?

 

   Moram da naglasim da su ljudi o kojima govori ova knjiga bili aktivni Jehovini svedoci tokom perioda od dvadeset, trideset, četrdeset i više godina. I to nisu osobe za koje može da se kaže da su „elementi sa periferije“ -  kako rukovodioci ponekad nazivaju obične članove, već su to bili aktivni, prominentni i produktivni članovi svetske podružnice Jehovinih svedoka u Bruklinu (Nju Jork). To su takođe bili putujući nadglednici i starešine, kao i žene koje su provele puno godina  u misionarskoj službi i u delu propovedanja i poučavanja. Pre svega, da bi postali Jehovini svedoci, sve ove osobe su raskinuli sve kontakte i druženja sa ljudima van Organizacije, jer Jehovini svedoci ne podržavaju ovakve veze i kontakte. Kada su postali Jehovini svedoci, sve ove osobe su izabrale da do kraja života grade prijateljstva samo sa ljudima iz svoje Organizacije. Neki su sve svoje životne planove izgradili oko ciljeva koje im je Organizacija odredila, naročito u oblastima obrazovanja, profesionalnog i porodičnog života. Ti ljudi su zaista mnogo uložili, uključujući neke od najvrednijih stvari u životu, samo da bi videli kako se sve to raspada za samo nekoliko sati.

 

   Ja lično smatram da je ovo veoma tragično obeležje našeg vremena, da neka od najstrožijih nastojanja da se sloboda lične savesti suzbije, dolaze iz religioznih strukturam koje su se ranije za tu istu slobodu borile i zalagale.

 

Primeri troice ljudi, svaki ponaosob religiozni učitelj od velikog ugleda unutar svoje grupe, kroz događaje koji su se odigrali iste godine, najbolje ilustruju ovaj fenomen:

 

Prvi čovek je tokom više od deset godina pisao knjige i držao predavanja u kojima je otvoreno kritikovao strukture vlasti u svojoj religiji.

Drugi je održao govor pred više od hiljadu ljudi u kome je napao oficijelno učenje svoje religije u vezi nekih ključnih datuma, vezanih za ispunjenje nekih ključnih proročanstava.

Treći čovek nije izašao u javnost niti je išta javno govorio protiv svoje religije, već je u privatnom razgovoru sa bliskim prijateljima izrazio sumnje u vezi aktuelnih tumačenja nekih biblijskih stihova, od strane vodećeg tela.

   Međutim, težina oficijelnog sudskog procesa protiv ova tri čoveka, od strane religioznih autoriteta, je bila obrnuto proporcionalna njihovim „prestupima“.

 

   Prvi čovek je Rimo-Katolički sveštenik, Hans Küng, profesor na Tübingen univerzitetu, u zapadnoj Nemačkoj. Posle deset godina protivljenja, uključujući odbacivanje autoriteta Pape i Biskupa, Vatikan je ukinuo njegov status oficijelnog katoličkog teologa. Međutim, on je i dalje profesor na teološkom univerzitetu i studenti koji pohađaju njegovu nastavu nisu podvrgnuti nikakvim disciplinskim merama.

 

   Drugi primer govori o profesoru Dezmond Fordu, teologu denominacije Subotara iz Australije. Njegov govor, koji je održao pred hiljadu  slušaoca na koledžu u Kaliforniji i u kome je kritikovao učenja Subotara u vezi tumačenja 1844. godine, je doveo do sudskog procesa u njegovoj matičnoj crkvi. Ford je dobio rok od šest meseci (i plaćeno odsustvo) da pripremi svoju odbranu i 1980. je bio salušan od strane sto vodećih ličnosti njegove crkve, koji su proveli više od četrdeset sati u saslušavanju Fordovih izjava. Na kraju je Ford bio smenjen sa pozicije teologa i učitelja i njegov službeni status je bio uklonjen, ali Ford nikada nije isključen iz svoje organizacije i ako je nastavio da objavljuje svoje poglede i da javno govori o svom verovanju u krugovima svoje crkve.

 

   Treći čovek je Edvard Dunlap, dugogodišnji instruktor škole za misionare Jehovinih svedoka (Watchtower Bible School of Gilead), jedan od glavnih autora biblijske enciklopedije „Pomoć u shvatanju Biblije“ (Aid to Bible Understanding) i samostalni autor knjige „Komentari na poslanicu Jakovljevu“ (Commentary on the Letter of James). U razgovoru sa nekim dugogodišnjim prijateljima, Edvard je izrazio sumlje u neka zvanična tumačenja Biblije i doktrine Organizacije. Kao rezultat, u proleće 1980. godine, komitet od pet članova, od kojih ni jedan nije bio član Vodećeg tela, u tajnom sastanku sa Edvardom i posle nekoliko sati ispitivanja (istražnim stilom) o njegovim verovanjima, je odlučio da isključi Edvarda iz Organizacije. Posle skoro četrdeset godina punovremene službe Dunlap je bio razrešen svih svojih obaveza i izbačen iz svog doma u glavnoj podružnici Jehovinih svedoka u Bruklinu.

 

   Dakle iz ovih primera vidimo da je Religijska organizacija, koja je za mnoge simbol ekstremnog autoriteta i vlasti, pokazala najtolerantniji stav, dok se Organizacija, koja se posebno ponosi svojim zalaganjem za slobodu savesti, pokazala kao najgora.

   Tu leži paradoks. Pored intezivnog propovedanja od vrata do vrata, većina ljudi zna veoma malo o Jehovinim svedocima, osim njihovog stava po pitanjima transfuzije krvi, političke neutralnosti i odbijanja vojne službe. Oni koji ih malo bolje poznaju, možda će biti upoznati sa činjenicom da su Jehovini svedoci vodili više od pedeset sudskih procesa, pred najvišim sudom, Sjedinjenih Američkih Država, u odbrani slobode izbora prema savesti, uključujući pravo da nose svoju poruku ljudima svih drugih veroispovesti i to uprkos velikom protivljenju i opoziciji. U zemljama gde su takve slobode ustavom zagarantovane, Jehovini svedoci  slobodno obavljaju svoju službu bez značajnih ometanja. U nekim drugim zemljama doživljavaju progonstva, zlostavljanja, hapšenja, batine i zabrane.

   Kako, onda, može da se dogodi da, ako neko od njihovih članova izrazi lične poglede ili neslaganje sa zvaničnim učenjima, ta osoba mora da se suoči sa sudskim procesom i, ako ne povuče svoje stavove, bude isključena (sa svim posledicama koje isključenje nosi)? Kako su oni koji sude i sprovode ova pravila uspeli da opravdaju u svojim srcima ove kontradiktorne stavove?

   Paralelno sa ovim je i pitanje: Da li je podnošenje ekstremnog progonstva i fizičkog zlostavljanja, automatski, dokaz da osoba sledi sopstvenu savest, ili je to često rezultat rešenosti da se ne prekrše pravila Organizacije, što bi u suprotnom dovelo do disciplinskog procesa? Neki su, možda, mišljenja da ova pitanja nisu tako jednostavna, kao što je ovde predstavljeno i da postoje mnogi drugi činioci koje treba uzeti u obzir.Šta je sa potrebom za religioznim jedinstvom i uređenjem? Šta je sa potrebom da se skupština zaštiti od širenja pogrešnih, razarajućih i pogubnih učenja?Šta je sa potrebom da se poštuje i zaštiti autoritet? Ignorisati ove faktore bi, nesumljivo , bilo neuravnoteženo razmišljanje. Ne možemo poreći činjenicu da sloboda, kada se zloupotrebi, može da dovede do neodgovornog ponašanja, nereda, zbrke, pa čak i anarhije. Strpljenje i tolerancija, takođe, mogu lako da postanu izgovor za neodlučnost i neaktivnost i srozavanje svih moralnih standarda.  Čak i ljubav može postati obična sentimentalna emocija, koja je beskorisna u svom popustljivom stavu i propušta da čini šta je potrebno da ne bi došlo do teških posledica. Sve ove činjenice su iz određenog ugla tačne, ali oni koji stavljaju naglasak na ove negaativne stvari su upravo oni, koji ograničavaju ličnu savest pojedinca kroz religiozni autoritet.

Međutim, kakvi su rezultati kada duhovno vodstvo postane mentalna dominacija, ili čak duhovna tiranija? Šta se događa kada poželjni kvaliteti, kao što su jedinstvo i red, budu zamenjeni  zahtevima za institucionalni konformizam i legalističkim disciplinovanjem? Šta se događa kada ispravno poštovanje autoriteta bude zamenjeno bezrezervnom podložnošću, bez prava i odgovornosti pred Bogom, da se sledi lična savest? Ova pitanja moraju biti uzeta u obzir da ne bi vera i shvatanja postali iskrivljeni i pogrešni. Šta sledi u ovoj knjizi, ilustruje na vividan način, efekte ovih pitanja na međuljudke odnose, šta dovodi do neobičnih stavova koje zauzimaju ljudi koji vide samo jednu stranu argumenata i koliko daleko su ti ljudi spremni da idu da bi opravdali svoju stranu gledišta.


   Verovatno najveća vrednost u shvatanju ovog fenomena, je jasnije shvatanje ključnih pitanja u danima Isusa Hrista i njegovih apostola i kako i zašto je došlo do tragičnog udaljavanja od njihovih učenja. Udaljavanja koje se odigralo tako tiho, podmuklo i u tako kratkom vremenskom periodu.

 

   Za sve one iz drugih veroispovesti, koji će, možda, biti brzi da kritikuju Jehovine svedoke, bilo bi mudro da se prvo zapitaju o ličnim stavovima i stavovima svojih religioznih krugova, u svetlu navedenih pitanja i izazova. Da bi našli odgovore na ova pitanja potrebno je istražiti dublje nego samo osobe koje su afektirane u unutrašnjoj strukturi odrđene religiozne organizacije. Potrebno je razumeti sistem poučavanja i kontrole te organizacije, otkriti kako ljudi koji preuzimaju vodstvo donose svoje odluke, i u izvesnoj meri istražiti istorijat i poreklo same Organizacije.

 

   Nadam se da će lekcije iz ovih iskustava pomoći u otkrivanju korenitih razloga religioznih previranja i ukazati šta je potrebno ako osoba želi da bude iskreni sledbenik Božijeg sina i uživa u miru i bratskom jedinstvu.

 

Oops! This site has expired.

If you are the site owner, please renew your premium subscription or contact support.